Riot Act

^^ajme, morala sam da se vratim na svoj tekst da se podsetim o cemu sam pisala - skroz sam zaboravila tnx, darling - drago mi je da sam ti inspiracija - bas kao sto si ti meni bila za prvu kolumnu ever

You were the cute Asian guy who got out on the Finsbury Park Station. I was sitting next to you but to shy to talk to you. Coffee sometimes?

U velikom gradu kakav je London, srodna dusu mozete da sretnete bilo gde, a mozda najpre u metrou. I dok vi sa slusalicama u usima citate knjigu i spremate se da sidjete na sledecoj stanici - mozda vas bas tad posmatra vasa potencijalna velika ljubav koja ce vas vec sutra dan traziti preko oglasa u "The London Paper". A da li cete medju dvadesetak slicnih oglasa koji se svaki dan objavljuju pronaci svoj opis ne zavisi ama bas ni od cega. Pa cak ni od sudbine. Jer u gradu kakav je London sudbina ne igra glavnu, a ni sporednu ulogu...

Ipak, kada ste vec godinama sami (zvuci bolje nego "usamljeni", ali da li je bas tako?), u takvom gradu vam sve mirise i lici na romantiku. Da postoji neki recnik koji bi opisivao pojmove pomocu geografskih odrednica, pored reci "romantika" stajala bi definicija "nocna setnja pored Temze". A dok se u podzemnoj zeleznici penjete pokretnim stepenicama dugim 27 metara, ne mozete da zamislite nista romanticnije od toga da neko ceka bas vas na kraju tog 27. metra... A onda pored svih rasa i razlicitosti kojima grad kakav je London moze da se pohvali, vi nadjete romantiku u osobi koju vidjate gotovo svaki dan, ali sa kojom u svom gradu niste bliskiji od pozdrava na hodniku fakulteta... Magija grada kakav je London (ili mozda sudbina) vas spoji i pokloni vam dozivljaje i uspomene o kojima niste mogli ni da sanjate pre dve godine...a ni pre 2 nedelje Ipak, ako ste vec godinama usamljeni, mozda vise niste ni sposobni da prepoznate romantiku... Mozda je zagrljaj pomesan sa par casa engleskog piva, s njegove, i engleske votke s vase strane samo izraz dobre namere i lepog vaspitanja? Cini mi se da nema recnika koji moze da definise "zagrljaj u Londonu"...

A onda se vratite u svoj grad i njegovu kisovitu svakodnevicu dok u gradu kakav je London i dalje ironicno sija Sunce. Vratite se stvarima koje su vam falile u tom dalekom suncano-romanticnom gradu, ali niste ni ovde potpuni...nedostaje vam onaj zagrljaj i preko potreban oslonac koji vam je pruzao...nedostaje vam ono Sunce i onaj metro...i nedostaje vam romantika kojom tamo sve odise, a kojom ste najvise od svih odisali bas vi...

^^kratko, ali PRElicno...cak toliko da mozda ove kolumne vise ne bude ovde za par dana

ma ostavi ju....super ti je kolumna...



to mi je najbolje..odes na drugi kraj svijeta da se zaljubis u nekog kod svaki dan vidis i kome nisi pridavao paznju...

....super ti je kolumna...svida mi se....nemam sta posebno hvaliti jer je vecina djelova osobna i nemam bas puno komentara ali super je...

tnx Alia, necemo bas reci da sam se zaljubila, ali...

meni su rekli da sam se zacopala u svog "good ass" trenera...zezali me...ali nije tocno

Aleks, ovo mi odlično!!

odlično pišeš, i kad je kratko ali slatko - odiše nečim posebnim

kraj, tj. zadnji odjeljak mi je savršen
ne znan kako smisliš tako lipe rečenice

pa hvala ti draga...ne znam sta bih ti rekla - mozda sam rodjena s tim

..a možda je to Maybelline

Kako lijepo...
Prekrasno napisano...
i onaj dio

mi je fakat najbolji... s obzirom da mi se takvo nešto dogodilo i da mi se to čini ko neka scena iz romantične priče u kojoj je svijet savršen i nekad je lijepo živjeti u svijetu bez mana...
lovely, honey
i btw, obožavam tvoj av... I love Robert Downey Jr.

sjajno. iskreno. emotivno. bas onako kakvo pisanje treba da bude .

well done

nothing to be shy about Aleks

Mare, hvala ti na pohvalama za kolumnu & av u istom postu

Iva, tnx...nadam se da ces nas i ti pocastiti necim uskoro

draga, awesome again. a s obzirom da smo prije chatale o ovom, baš mi je fino sjelo. kratko, slatko, simpatično, a iskreno i jako kvalitetno napisano. go girl idem ja objavit svoju hehe

hvala ti draga...nadam se da uskoro nastavljamo taj chat

Stvarno sam htela da ucim...otvorila sam knjigu, uzela marker u ruke i pocela da citam redove ciji sadrzaj nema veze sa onim sto studiram. Htela sam, ali ne ide... Na pet minuta sam upalila laptop da nesto proverim i onda sam procitala nesto sto me je potpuno poremtilo. Zato sad cak ni ne zatvaram knjigu, stavljam laptop na nju u zelji da sto pre zapisem ovaj osecaj. Za to vreme chatujem sa drugaricom koja je cetiri dana bila van grada i jedva cekam da cujem kako se provela. Drago mi je da je malo otisla odavde, nije lako kad te momak ostavi posle cetiri godine veze... I evo, sad kaze da je nasla novog momka. Za cetiri dana. A meni ni sve vreme ovog sveta nije bilo dovoljno.

Ne radi se o tome da li imas ili nemas momka. Radi se o tome da vremenom u tebi pocnu da se razvijaju takva osecanja, vrednosti i misli koje nemas sa kim da podelis. Kao u pesmi “...you cut me open and I keep bleeding love...”. Ne izlazi iz mene tudja ljubav, nego samo moja, koju nemam kome da poklonim. A secam se da sam jos kao devojcica od svega 5-6 godina zavidela starijim komsinicama koje su tada bile na fakultetu. Zavidela sam im jer sam znala da su one tada u periodu svog zivota kada imaju nekog pored sebe, nekoga sa kim dele i dobro i zlo – ma koliko to detinjasto zvucalo. I tada sam zivela za dan kada cu ja imati godina koliko i one, jer ce to znaciti da i ja imam nekog pored sebe. Ali, to se nije dogodilo. Sada sam ne trecoj godini fakulteta, a svest mi je na nivou iste one male petogodisnje devojcice koja sebi nije zelela nista osim toga da bude srecna.

Svest je cudna stvar, bar ova moja. U teen godinama sam, cini mi se, razmisljala zrelije nego vecina mojih vrsnjaka. Nisu me zanimali povrsni odnosi koji su tada vladali medju nama, nikada me nisu privlacili “one night” polu-poljupci u zagusljivoj diskoteci iz koje smo morali da se vratimo kuci do ponoci, jer su nas roditelji samo do tada pustali. Alkohol sam prvi put probala u trecem srednje. Cigaru u zivotu u usta nisam stavila, a kafu sam pocela da pijem na fakultetu. I dok su svi drugi “gubili vreme” radeci sve gore-navedene “gluposti”, ja sam zivela u svom svetu, druzeci se sa tim ljudima, ali nikada u potpunosti nisam razumela nacin na koji su oni ziveli svoj zivot. Tek sada shvatam da su samo to i radili – ziveli, a ja, koja sam im se potajno smejala i cekala dan kada ce moje godine i moja svest biti usaglaseni, ja sam dobila mesto u prvom redu iz kojeg sada mogu da posmatram zivot koji prolazi pored mene. Cak mi ni ne mase...samo prolazi i ne osvrce se.

I ovde nema mesta happy endu ili nekoj poruci koja uliva nadu u bolje sutra – ovo je samo jedan mali i depresivan isecak mog zivota, vidjen ocima uprtim u nebo jednog sivog decembarskog dana.
----------------

that's all folks...imate direktan prenos mog zivota - sve je ovo samo izaslo iz mene u proteklih 20 minuta...
...sad, but f u c k i n' true...